„Зли дуси”, (Нечисти духови, Демони), читају се и цитирају данас више него икада раније, тражи се ту одговор на данашње догађаје у Русији, и види предосећање бољшевизма (шигаљевштине). То је „епосруске револуције који нас упознаје са далеким узроцима тих догађаја, (и оних из 1905), који води у сред нихилистичког покрета [шестих година], дима и паре подземнога врења; то је уметников протест против злочиначких средстава политичке омладине”. Али било би једнострано схватити роман само ,,као политичку сатиру против тадашње напредне омладине, [у чијој се средини и наш Св. Марковић прво надахнуо], која је у руски друштвени живот уносила европски модернизам”. Роман садржи и нешто друго. Нешто што долази из дубина изразите индивидуалности рускога народа. Њу је Достојевски највише проучавао и најбоље познавао, како у светлом и лепом, тако и у тамном и страшном болесном изразу њеном. Стрепио је за будућност Русије, која је „стајала на некој крајној тачки и љуљала се изнад стрмени”. Отуда и његово питање у роману: ”како је интелигенција прилазила народу како се народ одазвао.” А отуда и идеје његове о изградњи друштва у складу са светлим особинама руске индивидуалности. Он каже: „Не судите о нашем народу по ономе што је, него по ономе што је желео да буде”. И: „Долази нов нараштај, право из срца народнога, а њега не може познавати ни Ставрогин, ни Верховенски отац и син.” Ту је оно руско „тражење бога” и „божанственога”, „правде” (истине) и „правдишке”, задатка у човекову постојању и његовој заједници, („цркви”, по народном појму), ту је осећање јединства са природом, тј. слутња о апсолутном божанству као извору живота. Достојевски у рускоме народу не налази толико елемената политичког револуционарства колико духовног, са заветним тежњама „радосноме животу” у братској заједници. Зато је указао на неразумевање народне душе, на неспособност у вођењу народа, те опоменуо револуционарну омладину што уноси оне западњачке идеје које нису сродне са народним потребама, и што удара у сва звона на узбуну и рушење, место да се са народом споји у његовим тежњама, да предузме његово етичко васпитање, (лепе емоције су и наш народ увек водиле), и да га другим путевима води културном напретку у свакоме погледу. „Најлакше је сећи главе, а најтеже наћи идеју“ (коју, међутим, људи кроз целу историју своју непрестано траже). Њен ентузијазам био би му драг кад не би био неуместан и погрешан. И било би му драго када Ставрогиново револуционарско расположење не би био болестан прохтев да потпали и сруши цео свет, него револуционарство здраве стваралачке активности и снаге да га поправи и подигне. Видео је зло од интелигенције инертне и незапослене, саможиве и која није национализирана. Најстрашније му је било што се могло поћи путем ка општој психози злочинстава као средству за препород човека и друштва, (што је у чрезвичајкама, рекло би се садистичким, дошло до врхунца). У појавама болести воље, у „достојевштини“ како их назива г. Григорије Петров, и у болесним кризама у друштву, било је много разлога да он од тога страхује.

Он је, истина, изнео само „један изузетан случај”, личан „оглед” Верховенског са интернационалом која се после неуспеха одмах и распрштала. Оглед је пропао, остао је само злочин. Пропала му потајна терористичка дружина, (петица”, — наше „тројке” и ,,копче“), издале га заведене присталице, разочарала се и преплашила „виргинштина”, чиста и „доктринарна”, која над убиством у коме је суделовала плачно, („изнад стрмени“), узвикује: „То није оно!“ Пропала, и у овоме случају није оставила фермента. Али су се огледи могли поновити, („покрити целу Русију као мрежа“), јер су се „зли дуси опет ускомешали и скопчали, као оно пре пет година”, у нечајевштини, (у парници, која је уметнику дала непосредну основицу за роман). Јер ту више нису у питању само завођења масе, заблуде и погрешке интелигенције и вођа, него и њихове болести, зли дуси, и оно нешто исконско и хаотично у човеку, оно нешто „ван простора и времена”, што још нико није решио, чега се још нико није ослободио.

Познавајући руску ивдивидуалност, двојност људскога духа уопште, Достојевски се пита: долази ли то из тајне светскога зла (хаоса) и добра (хармоније), или само из људског земаљског живота. Он сумња да се човек може „из корена ишчупати”, али може да верује да се може на боље променити, — само ако све није „ђаволов водвиљ”.

У његовим великим, тзв. основним психолошким романима, (у које долази и овај), њему је најомиљенија и „насушна” тема: препород душе. Данас се боље види шта се крије у загонеткости тих романа, шта је најдубљи извор његовог генијалног твораштва. Двоје чини ту тајну: његова неизмерна љубав према Русији, светлој, „светој Русији,” њеноме сјају и величини, и ватрена жеља за препородом душе човекове, са вером да то може да буде само на моралној подлози хришћанског православљ,(не католицизма). То је дакле главно у његовам делима уопште.

Његово је уверење да ће Русија предњачити у задатку словенства да човечанству спреми нову цивилизацију, да ће уносом великих етичких вредности у душевни живот људски поправити недостатак данашње европске културе, недовољне да подигне човека. Али да ће је дати кроз велики хаос и рушење старе и у тешкој драми своје деце мучене питањем: на коју подлогу, бољу од садашње, ставити људско друштво, пре свега Русију.

Он Христово учење сматра као најлепши израз оних моралних истина из живота које су као такве, ма у ком облику, свакад одржавале човека и поредак и напредак у његовој заједници. Храшћанство треба да се обнови, и да са тековинама просвећености води свестраној општој срећи. Човек етички препорођен живеће и радити и за брата, за ближњега, и отклањати свако зло од њега. Русија, која ће се у хаосу друштвених и моралних криза, које је Достојевски слутио, „ослободити у Христу”, биће прва у којој ће настати „уједињење у братству”, мир и љубав, хармонија, како осећа Зосима и Кирилов, који верује да би и „сви људи, цело човечанство, били добри и срећни, кад би познали себе, кад би знали колико су сами добри и срећни”, „прекрасни”, како он објективно у тренутку надахнућа каже и за себе самога, тј. апсолутно добри, позитивно дивни, по сновима философа. Светле личности.

Да ли ће, дакле како се питају бољшевици, бити „Толстојева Русија прошлости, Русија Петра Великог, тесно везана са западом, дакле будућа, марксистичка, бољшевичка Русија, или Русија, (једина међу савременим земљама чији народ на свет гледа очима вере), хришћанска, која ће, (после хиљаду година) обновити религиозан дух човечанства, Русија Достојевскога?“

Достојевски је страхујући за будућност Русије предвиђао њем слом. „Парница Нечајева није њега привукла као „изузетаи случај”, него као опасност. Оно страшно у тој појави, зли дуса из дубине рускога живота, то је оно његово: како је и која интелигенција и чиме прилазила народу, и како се народ одазвао, и шта је то што се изражује у његовим чудним људима. Ни Раскољников, ни Карамазови, ни Ставрогин, ни Верховенски, Шатов, Кирилов, нису „усамљени случајеви”. Сви, скупа са осталима, од горе до доле, са оним што је заједничко у њиховом „чистилишту”, у мучењу и трпњи, у „начетости нерава,” у болестима воље, сви су они Русија Достојевскога, узнемирена и болесна. Они не могу да дођу у склад ни са самим собом ни са поретком у свету, не могу са њим да се помире ни онда, када „као Зосима гледају (емотивно), нити када, као Иван Карамазов, гледају наниже (кроз разум)”. И што мање верују у хармонију све су несрећнији, што се више одмичу од божанственога у личности, и улазе „у хаос слободе човекове ван Христа,” све су ближе пропасти.

Достојевски нарочито размишља о болесним појавама, у човеку и болесним кризама у друштву, о злим дусима, о „чудовиштима прошлости”.

Мрачне особине свакога па и рускога народа, зна се, долазе из историјске и из тамне прошлости људске. Народ, обдарев расном словенском широком добротом, милосрђем и способношћу личног прегоревања, потиштен је и уцвељен у својим лепим човечним осећањима; па остављен сам себи, а и у новоме друштву тешко занемарен, даје одушке себи, и у трпњи његовој и у мраку појављују се мрачне силе, поступно га освајају и покаткад избијају свом силом. Квари се, греши и каје, и опет греши. У другоме облику отпор или покорност судбини јавља се у апатији, у осећању залишности, ван братства, или у сањаличком предазању Христу и манастиру. С треће стране бунтовност, жудно примање туђинских идеја, мучење одабраних природа. А увек снови о радосном животу, о срећи целе људске заједнице.

И нерад, обломовштина, која је у неким круговима готово професионална и има дубок и разгранат корен, буди потајна зла, развија болести воље од неопазних и обликом невиних па и комичних, до најуочљивијих и најстрашнијих. Много је болесника. (Оно о ђацима дечацима који у шуми убијају мужика да би собом окусили страшна и језива осећања, истинит је случај). А то није само руско зло, нити, разуме се, оно долази само од нерада и досаде. Од њих пати и свако друго друштво широм целога света, у страшној распрострањености. Достојевски загледа у тајне нашег унутрашњег света, (или можда светова), па не видећи му краја ни почетка, он у здравој активности, („проналазачкој”, тј. у творачкоме раду), види некога излаза. Ставрогинова достојевштина психијаторски је проучена особито у IX глави (његова досада, мазохизам, садизам). Ставрогину Шатов поручује да „у тешком мужичком раду [стради] пронађе Бога, и да се одрекне богатства“.... да позна себе и своје боље ја. — човека у себи. Достојевски на прво место истиче личност као сврху.

У разговору између Ставрогина и Шатова. (гл. I, 6, II део), као и кроз цео роман, Достојевски подцењује и тадашњи социјализам, и науке, па је и против тога социјализма, „као сентименталне и апсурдне теорије о друштву и срећи човечанства,” и противу тадашњега култа природних наука, које су најбољи тумачи и вође руске мисли шестих година уздизали у Бихнеру, Молешоту, Фогту. Он упућује на „велику мисао”, на природне моралне законе, и на еванђелску живу истину из живота, враћа нас на тражење и познавање себе не само кроз разум, него кроз љубав и разум (Аљоша). Ту није само проста вера к узношење православља, него етички, васпитни проблем људски. У VII глави у III делу он узноси еванђељско учење као потребу у васпитању личности и народа.

Човекова моћ симпатије, одавно је казано, још није толико развијена да човечанству помогне, а само интелект и брига о варењу не могу то да учине. Људи се могу навићи на братску љубав, као што су се навикли на мржњу; на добро, као што су се вековима навикавали на зло. „Другу половину живота човекова обично чине само навике стечене у првој”.

Можда се у ритму људскога дизања и падања, и у интервалама одмарања, мења само облик и размера зла у људима; или они, у суштини добри, но жртвујући и појединце, и нараштаје, и културе, ипак, линијом прогреса, иду ка хармонији. Баш у најгорим временима у људима тиња „искра божја” и болесном и окорелом човечанству осветљава пут кроз „чистилиште.” То је можда нека савест најсаможивијих, самоодбрана потиштених, чежњива и мистериозна слутња у добро. А њу треба претварати у веру, у потпуну снагу, у покрет. Или је све ипак „ђаволов водвиљ”. Људи грезну у злу, а у легенди о емоцијално узвишеном Исусу сањају о вечноме добру и лепоти. „Достојевскога су прозвали мистиком, и мизантропом, а он је у истини учитељ живота, пун љубави према човеку и његовој души, и има оптимизма”.

Наше није да се упуштамо у оцену религиозно-филозофских и социјалних идеја Достојевскога, али пођемо ли само од „Злих духова,“ од етичке идеје у роману, ми можемо видети да су оне, поред ватрене и болне љубави према рускоме народу, пуне човекољубља, да теже добру човечанства, и да су то идеје тек будућих нараштаја, засићених и ослобођених од искључиво материјалистичких схватања. Зато је Достојевски геније будућности.

Роман се почиње и свршава познатим цитатом из Еванђеља о болеснику и нечистим духовима. У њему уметник симболизује болесну Русију, (а Русију у Ставрогину) и њено зло, зло у самим људима.

„Зли духови” су, вели професор Јуриј Никољски, „ретко и оригинално дело пре свега по својој архитектоници. Написано је као без почетка и свршетка, и као права трагедија из које се тек наслућује оно што се свршава негде ван оквира романа, а можда и ван граница овога света. Као што се у Краљу Едипу догађаји дешавају ван сцене, тако се негде ван тога оквира сусрећу Шатов и Кирилов, („залежали се” у Америци), а тамо и Ставрогин, и то као личност, а не као немоћна и мртва маска и ако ђаволски лепа. А преко авансцене јури чопор свиња, или некакви „полу-људи”, или оваплоћења Ставрогинових неуспелих сањарија, његове еманације, као што је Кирилов са идејом о човеку као богу, и Шатов са идејом да ће се друго оваплоћење Христово догодити у Русији. „Зли духови” су „Оцеви и деца” у Достојевскога. Ту је он свео рачуне са епохом у којој је живео. Грех је отаца што нису „ни хладни ни топли, него млаки”. Они још верују у Бога и у лепоту, али се одричу Христа; а деца су сасвим нихилисти, не верују ништа. Достојевски је још у „Идиоту” желео да наслика позитивно дивнога човека, али се Идиот враћа у тајне, ирационалне, светове, — био је сувише мало од овога света, јер није могао да отклони зло. Али ми сада из варијанте, из недовршеног нацрта, „Живот великога грешника”, знамо да се Ставрогин најзад „умирује у Христу, а ако му је живот био бура и неред”. Ставрогин ће заиста постати „кнез” Марије Тимофејевне, „мудрији од змије, чистији од сунца...” Ставрогин, као ни Мишкин, није могао да оствари своју идеју о свету, јер је сувише мислећив, „мудрији од змије”. Разум парализује његову вољу и смета вери; он је свакад и у свему лабав, („млитав“), не може да постане диван човек. „Моје су жеље врло слабе, не могу да руководе”. — Степан Верховенски „верује у узвишеност његове душе и његовог позива”. Петар Верховенски види његову душевну снагу (у „пакосности“), и ради својих тајних политичких смерова, (који су и поред његовог ентузијазма властољубиви), бира га за свога Царевића Ивана пред народом. Али Ставрогин разочарава и Шатова, одрицањем вере у бога и Русију, и Верховенскога, нестајањем.

Главна личност у роману није Верховенски отац, он припада прошлости и није револуционар; ни Кирилов, „једна од најузвишенијих личности Достојевскога“; ни Верховенски син, ученик западног масонства и интернационале, мета уметникових оптужби. Главна је личност, како се већ види, Ставрогин под маском и без маске, биће и небиће.

У животу на сцени Ставрогин је беспослен руски барич, а с друге стране несрећан човех, свенуо, ломан, напуклих живаца, грешан, болесне воље. Он је „окусио велики разврат, али га не воли и не жели”. И саме његове помисли, грешне жеље, несвесне и неказане, дубоки и тајни нагони злу, руше и убијају као оно у Дорошевићевој источној легенди. У суштини својој дубоко је симпатичан.

Реалист и нихилист. Верховенски има и снаге и ентузијазма, (који је иначе „свакад чист и светао“), али он не види да своју снагу и одушевљење троши на унос зла и хаоса, и да је за дело преображаја изабрао најгори пут и начин. Достојевски је у њему изразио своје незадовољство према револуционарној омладини, и као навлаш приказао је у људима ограниченим и неспособним за рад на заједничкој ствари, („општем делу“). Он га ставља у врло драстичан положај према дрождини, коју он узима у сарадњу и за оруђе, и затим излаже га душевним мукама, ругању и титрању надмоћнога Кирилова, који му прориче да ће бити згажен, и после свега пушта га да угодно побегне у Европу, — да се једнога дана опет врати. Он је саркастично казнио човека који се спремао на још хиљаде нових убистава, и који је интригама три месеца припремао и затим за осам дана убрзао много немилих и страшних догађаја у граду: паљевине, слом породица и људи (једанаест је мртвих у роману), бекства, и узбуну, душевну заразу и скандале у граду, лудило и пад губернатора итд. Достојевски је стрепео од чаше Верховенскога, и желео да се, преображају Русије пође од њених заветних, светих, тежња, а не преким срествима, „најбржим и најкраћим путем, и да се не губи златно време”, ни са вођама као шго је Верховенски, нити са поборницима као што је Нежданов.

Занимљиво је упоредити младог Верховенског и Нежданова, „Зле духове” и „Новину” са „Оцевима и децом”, као антитезе и парафразе. Дају се два супротка типа нихилиста, оба у истој средини. Оба се познају са отменим госпођама, наклоњеним напредној омладини, и воде начелне разговоре са њиховим мужевима бирократима. Код оба на сцени по једна фабрика, оба су грубо премлаћена, итд. А у оба дела два су сасвим различита погледа ка једно исто.

И занимљиво је, боље рећи, непријатно, како је Достијевски Тургењева приказао у Кармазинову, подсмевао се њему (због његовога глумљења пред гомилом), и његовим делима, (као и Т. Н. Грановском у Степану Верховенском). „Као и сва друга осећања у Достојевскога”, писао је Мерешковски (1906), „тако и мржња у његовој души иде до манитости, до свирепости, до сладострашћа. Епизода о Кармазинову — то је пакост! памфлет! И то сићушно, ружно осећање, завидљива освета у таквоме срцу!...” Можда се то велико и љубиво срце, мучено великим питањима, из чистијих побуда огрешило о Тургењева. Он се свакако у болу о њега огрешио, додуше, са уочљивим нагласком. Замерао му што се „као велики писац удварао револуционарној омладини мислећи да је кључ руске будућности у њеним рукама. Желео је да „нова вођи и учитељи народа кажу нову реч“.

И Степан Трофимовић је уображена величина, али искренији и свеснији своје вредности, и честит, што Достојевски пропраћа са симпатичнијом комиком, и воли га због његове љубави према Русији, мада је он осуђује, куди и грди, уосталом, као и самога себе, (што чине и остали мазохисти у роману). Човек, целога века некористан и беспосленик, расплинут естетичар, атеист, он се у свом предсмртном надахнућу враћа вери и заветује апостолство, пример, стваралачки рад, те да се, како би г. Ањичков, који то и нама поручује, рекао, „свом снагом воље и интуиције, упрегну у рад чудовишта прошлости”...

Од споредних личности, поред Лебјаткина, пропалице и „покајног слободног мислиоца”, помагача пропаганде, приказан је Љипућин као изразито шпионски тип, и човек доста лепе губернијске памети и који и мрве јестива закључава, а овамо је присталица Фурије-а (праоца бољшевизма), и први бежи од револуције коју је помагао. Ставрогин се чуди „како се такви људи стварају”. Па Шигаљев, удубљен у свој лични систем о уређењу друштва, („комунистичка утопија“), у коме почиње са највећим слободама, а завршује највећим деспотизмом”, људе претвара у робове и аутомате.

Па Еркел, (Јеркељ) дечак који се пијететно ставља, у службу првоме занесењаку или првоме сметењаку и првоме неваљалцу који га примамљивим идејама засени. Затим гимназист, душа ђачког завереничког друштва; па слободумна студенткиња агитаторка (пандан Машурине), и једна школована бабица, обе нихилисткиње, али не као Перовска, Варђина, Фигнерова, Засулићева, него „као идеја избачена на улицу”. Па Љамшин, који се можда са подсвесном расном осветљивошћу идејом забавио, и најзад сам пада у њену клопку. И још читав свет, све живо што ће некако примити туђе мисли, што су им мозак додирнуле и опекле, и донекле ће им се опирати, али ће најзад подлећи, јер је стид, (иначе васпитно важан), од својих сопствених погледа и мисли, и бојазан да се мимо остале при њима остане добро запажен знак ситнога мноштва, једнаке гомиле, (чиме се Верховенски користи). Па су ту празнови и беспосличари који праве погрешке као они из „града Глупова”. И ђаци, професори, — „једнако професори”. И женско питање, коме Достојевски у емотивном васпитању човека увек даје нарочиту и велику вредност; али га овде исмејава у схватању једних жена (нпр. Јулије Михајловне), и према њима ставља друге које га и несвесно решавају. Оне су овде или жене трезвене, милосрдне, способне за лична прегоревања, (Даша, Софија Матвејевна), или пријатељи, другови, извор најплеменитијих радости у животу, покретачи стваралачког рада, или „чуварке“ у несрећи, нудиље итд.

Уопште, оне заштићују човека („покривају” га), оне иду у карод (књигоноше), и желе да, по својим идејама и са својим срествима, раде на његовом просвећивању, (Лиза), итд.

Издваја се јуродива Марија Непозната, „створење коме свако наноси бола”, али је она срећна у сновима на јави, о своме „кнезу”, јер у њему види „дивнога човека чистијег од сунца”, са ликом Ставрогина, који је тај дубок идеалан утисак учинио на њену егзалтирану душу, (а плашио је својом маском сове). Из уста Марије Непознате лије се песма мајци земљи, Богородици, родитељци љубави и бола, „јер је и бол нешто добро, радост,” (што се у генију Достојевскога дубоко осећа). То је слично Аљошином надахнућу, које Туган Барановски, у својој студији о етици Достојевскога, везује са овим.

Роман је пун живота и свежине, и пун типова кадрих да нам као људи побуде ма и најмању симпатију, без обзира на њихов карактер и ненормалност. Роман је ориганалан и по томе, што је „суровост у њему, тон саркастичан и непоштедан, уопште све засићено пророчком и патриотском зебњом за Русију,” и вером у њен препород. Роман се свршава „ретком брзином” и катастрофално. Уметник, као ни у остаталим романима, још није казао завршну реч. Ако необрађеност стила, нарочити склоп реченица, каткад коштуњавих и сирових, долази можда и из његове принудне журбе у раду за хлеб, она долази и из изобиља његових мисли и виђења. Стил му је занемарен, грозничав, задихан. Творачка снага у грчевито брзом и снажном замаху, спутана у људску реч, у споре покрете писања, трпи сталне сметње своме изразу. Достојевскоме и није стало до стила и граматике, иако на то у роману и сам другима чини напомене, њему је главно: мисао. И казује је снажно, полемички врло вешто и духовито, са неодољивом тежњом истини. Свакој реченици тачно је одређено место и значење, и све су у вези од почетка до краја романа. Поједине главе могу се поново и оделито читати, са све више осветљења.