БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

  • -20%

Александар Д. Ђурић - Од пораза до победе

284/1
712,00 RSD 890,00 RSD Сачувај 20%

Aleksandar D. Đurić - Od poraza do pobede

Александар Д. Ђурић  (1891-1975), адвокат, писац и преводилац, био је човек богате, дивљења достојне биографије. Још као студент, добровољно ступа у Српску војску и активно учествује у ослободилачким ратовима  Србије 1912-18. године. На Мачковом kамену 1914. тешко је рањен кроз плућа, али је прездравио и с војском прешао Албанију. Са Крфа је по сопственој жељи  упућен у Русију да прихвата добровољце који су из Аустроугарске војске прелазили на српску страну. После Октобарске револуције, као командир чете у Првој југословенској дивизији, путује железницом на исток, Сибиром до Манџурије, затим  бродом око  Индије,  преко Суеца 890и Средоземног мора до Грчке, где  учествује у пробоју Солунског фронта 1918. године. Кад је предложен за одликовање Карађорђевом звездом, одрекао се тог високог признања у корист  других официра, сматрајући да је то њима потребније ради напредовања у војној каријери.

После Другог светског рата превео је тридесетак књижевних дела са руског језика. Рукопис ратног и окупацијског дневника  Од пораза до победе довршио је после Другог светског рата  и понудио издавачком предузећу да га објави. Понуда није прихваћена и дело је годинама чамило у пишчевој фиоци. Пронађено је у заоставштини ауторове кћери др Дивне Ђурић Замоло. Мислим да је сада, више ид седам деценија након тих догађаја,  прави тренутак да се упознамо са овим непристрасним приказом дешавања и прилика у Србији у доба  рата и окупације, а нарочито дешавања у 1944. години.

0,000000 др Владоје Пантелић

Александар Д.

712,00 RSD 890,00 RSD Сачувај 20%
Количина:
Поштарина
Упитајте

Пожури! Само 4 Остало на стању!

 

Политика безбедности

 

Политика испоруке

 

Политика повраћаја

 

Безбедно плаћање картицама

 

Безбедно плаћање картицама

1.

Све до краја, из ауторовог текста нисам избрисао ни једну једину реченицу, а и допуне сам свео на најмањи могући обим. Али, кад сам прочитао драматични опис Голготе заробљених Немаца у Рипњу, дуго сам се двоумио да ли да избацим те редове или да их оставим у дневнику. Не зато што сам посумњао у њихову истинитост! Јер сличном призору присуствовао сам и ја усред Београда, на углу Булевара краља Александра и Гробљанске (сада Рузвелтове) улице. Иста таква поворка заробљених Немаца у доњем рубљу спуштала се Булеваром у пратњи наших бораца. И исти такав једнолични отегнути вапај као у Рипњу отимао се из уста заробљеника. Смркнути, ћутке, грађани су посматрали поворку, али једна мени непозната жена није издржала, него је с вриском притрчала заробљеницима и почела тешком ташном да их бије по главама.

— Еј, шта радиш то! — упозорио ју је стражар.

— Убише ми сина и мужа! — узвратила је оштро жена.

У том кратком одговору нашао сам разлог да ни овај детаљ из рукописа Александра Ђурића не изоставим. У том дневнику не помињу се, на пример, таоци које су окупатори обесили о бандере насред Теразија, што је видео сваки пролазник. А и ја сам, још првих дана окупације, на панчевачкој пијаци видео више од десет без суђења обешених српских грађана. Међу обешенима су била два моја угледна професора и један младић који тек што се уписао на Правни факултет.

Број зверстава која су пратила фашистичку окупацију је толики да је било немогуће спутати жељу за осветом. А освета, као што знамо, врло често не погађа правог починиоца, него случајну жртву из његових редова. „Сви су они исти!” — склони су људи да кажу. „Ако није крив за одређени злочин, крив је за овај рат пун зверстава!” И ту се прекида логично размишљање и тражење правог кривца.

2.

Писца овог ратног и окупацијског дневника чекало је још много животних искушења. Прво је било разочарање у ослободиоце, које је доживео одмах по завршетку рата. Свака партија, кад освоји власт, пожели да на важне извршне положаје доведе „своје” људе. Та пракса је поготову јака на Балкану, а у Србији траје још од устаничких времена. Копирајући совјетске узоре, партизанско руководство је по кратком поступку посмењивало све, чак и најмање, руководиоце из окупационог времена. Тако је и наш писац смењен са положаја шефа Правног одељења Министарства железница, а на његово место постављен је неискусан, али „поуздан партијац”. Остали смењени руководиоци покорно погнуше главе бојећи се тежих последица, али стари ратник није умео да ћути:

— Дошло време да репови командују главама! — тако је наш писац прокоментарисао ту смену у широком кругу присутних.

 Разуме се, његову изјаву је неко одмах пренео „тамо где треба” и — Александар Ђурић је отпуштен из службе „без права на пензију”! После многих перипетија, превремену пензију је ипак успео да оствари као инвалид из Првог светског рата. Све до тада, издржавао је своју петочлану породицу продајом драгоцености извучених из рушевине и ауторским хонорарима од превођења литерарних и других дела са руског језика.

Његовог брата, трговца приватника, осудили су на годину дана затвора и конфискацију радње, јер су му у стану приликом претреса пронашли нешто већу количину нафталина.

Плац на којем су се налазиле рушевине породичне куће, пострадале од савезничког бомбардовања 1944. године, експроприсан је ради изградње нове вишеспратнице. Али власник није добио стан у тој згради, него само незнатну накнаду, као да су му узели парче њиве, а не градилиште у центру Београда. Поступак ревизије и одређивања правичне накнаде још се вуче и не види му се крај.

Пуне две деценије био је „заштићени подстанар” у туђем стану, а до сопственог стана је коначно дошао путем неколико замена, без помоћи друштва и власти.

Тегобе и неправда ипак нису нарушиле његову способност непристрасног оцењивања догађаја. Умео је да одвоји частан напор бораца за слободу од послератних злоупотреба. Са сетним осмехом на уснама, једном ми је рекао:

— Знаш, увек ти је тако било: кад се креће у борбу, напред иду борачке јединице, за њима штабови, а комора и музика далеко позади. А кад се борба заврши, командује се „на лево круг!”, па коморџије и штаблије постану први, а ми борци — зачеље!

Став непристрасног посматрача сачувао је и у овом ратном и окупацијском дневнику. У то сам се уверио у дугим разговорима са њим и његовим кћерима, понајвише са најмлађом, Горданом, која ми је до краја живота била добра и драга супруга.

Аутор је свој ратни и окупацијски дневник понудио издавачком предузећу, али је одбијен без икаквог образложења. Вероватно су тај текст ондашњи рецензенти оценили као недовољно „пропартизански”. Можда ће се некоме данас учинити недовољно „антипартизанским”. По мојим сазнањима, писац је само објективно описао оно што је својим очима видео, не штедећи ни једну страну.

Ведар оптимистички дух, који му је омогућио да преброди све тегобе, неколико крвавих ратова и једне окупације, није га напустио све до смрти. Како је сам говорио, најлепше се осећао кад око домаће трпезе окупи породицу и пријатеље, па развезе причу о прошлим догађајима... А на крају би додао:

— И све се лепо завршило, па ме сад пазе три добре кћери, две архитекте и једна правница. А ту је и двоје златне унучади. Имам и три зета, инжењера, правника и економисту. И, замислите! — ниједан ми не иде на живце!

Онда би поћутао, уозбиљио се и додао:

— Да знате, кад бих се поново родио, опет бих одабрао исти пут којим сам у животу прошао. Јер све што сам преживео и сви људи око мене, породица и пријатељи, служе ми као доказ да вреди борити се и трудити да би се дочекала мирна дубока старост.

Из поговора Владоје Пантелић

284/1
4 Ком.

Технички лист

Формат
A5
Број страна
296
Писмо
Ћирилица
Повез
Тврди
Година издања
2022
ISBN
978-86-6140-037-7
Овај наслов нема рецензију

Можда Вам се допадне

Будите у току

Контактирајте нас путем WhatsApp

Boxed:

Sticky Add To Cart

Font: