Да се ма каква тековина људска, па и здравље и живот очува, или да се нешто нарочито добије, потребно је, како по незнабошком култу, тако у много којечему и сада, откупити се, и то негда код богова и духова, а сад код једног Бога, сведржитеља неба и земље. На примитивном степену религије жртву је стално пратила молитва, а кад се човек, без жртве, само молитвом обраћа, онда је ту већ пречишћена субјективна религија према Богу, и молитва одлази к њему као чист израз унутрашњег уверења и дужности. 

У овом раду морао сам навести и неке обичаје који нису по садржини жртвени, а то зато што се и они негде јављају као пуноважни заменици жртвених обичаја, а негде опет ради допуне. 

Наш народ потпуно несвесно жртвује, сад највише из празноверице, нпр. у болести, или из обичаја: кад бадњак прелива вином и оставља на њему воће, кад коље јагње на Ђурђевдан итд. Народ ни у једном случају не употребљава ову реч ,,жртва” ни старословенску ,,треба”, отуда ваљда и нема у Вукову Рјечнику речи „жртва”, јер и што се чује позајмљена је из црквених књига. Али, за право чудо, турска реч „курбан” правилно се употребљава, нпр. за закланог овна на темељу кућњем. Ова реч курбан зато је у свежој памети код нашег народа, што је и наша браћа мухамеданци стално употребљавају, особито кад им је курбан-бајрам па кољу овна, кога тада зову курбаном. Међутим Вук је у „Рјечнику” сасвим правилно дар превео, поред обичног значења, још и у значењу жртве „Opfer”. 

Сваки народ, као и српски, жртвује само културно биље, а никад коров, дакле увек оно, што и човеку треба, јер по себи замишља и Бога са сличним потребама. Међутим са жртвовањем животиња стоји друкчије, јер замена може да иде тако далеко, да се чак и ситни црвићи и бубице на тај смер уништавају, што је свакојако тек накнадно наступило, или баш и првобитно, у ређим случајевима, – али тада се замишља да у тим створовима станује неки зао дух, од кога потиче нека нaудба, па се са убијањем живуљке убије у њој и прикривени дух.

По тачном разматрању првобитне религије признато је као правило да божанства у индоевропско прадоба још нису била етично замишљене личности, па према томе тадашњи су богови били равнодушни према појму људском о добру и злу, правди и неправди. 

Олденберг је, по Веди, ово лепо расветлио. Има примера да се у њеним химнама помиње снага божанска и његово пријатељство према људима, али етичке црте куд и камо изостају, иза других готово „физичких.” Најчешће се помињу у „велики” и „силни” богови, а врло ретко „истинити” или томе што слично. 

Кад се то, дотле само као натприродно силно (,,божанско”) биће уздиже на степен вишег етичког божанства, које је на људски род од разна утицаја било, начинише људи божански лик, у који је покаткад сам дух тога бога улазио. И због таквог свог веровања накнадно одредише поменутом кипу место у богомољи, где ће становати. Том божанству још су у почаст приђивани жртвени ручкови, замишљајући да ће тада и сам њихов бог при тој гозби невидовно учествовати. Према томе није чудно што се у лесковачком срезу верује да о слави сам светац дође свечару у дом, отуда се и каже изјутра при честитању: ,,дошао нам светац у кућу.” У Миљковцу домаћин изнесе на Бадње вече постављену совру напоље и гласно позове „празнике,” на вечеру. 

У прво време, код свих примитивних народа, владалац је жртвовао за цео свој народ, племенске поглавице за племе, домаћин за своју породицу, а самац за себе – ако је био у болести или желео нешто лично да постигне. Жртве су приношене за сваки случај на одређеном месту (нпр. на огњишту, у пољу итд.) о култним празницима или у пригодним приликама према значају жртве. 

Свећеници су постали, највероватније, из племенских поглавица, вршећи наслеђене обреде за више сродних брастава, а високи верски достојанственици постадоше из виших друштвених представника. У Омиpoвoј епоси грчки цареви и војсковође били су уједно и „жреци.” Тако су и у Црној Гори до скоро владаоци оличавали у себи двогубу власт: световну и духовну. 

Из прастара времена најстарија је жртва била паљеница. Она је и код Јудејаца стајала на најбољем гласу у богуслужењу, и народ ју је изјутра и увече приносио, нарочито при светковинама. Жртвене су животиње биле мушке, а сиротиња немајући сисара, потпуно је сагоревала голубове. Паљена жртва и зато је била у вољи, што се од ње дим диже у висине небесне, и иде право богу. – И Инди су у старо време приносили жртву у јелу за сва невидовна бића. Они су замишљали да их свуда окружују богови и духови, па да их има и на прагу, и у ступи, у кревету, у крчагу итд., зато су на сваку ту ствар метали мало јела; а за птице и дивље животиње бацали су храну напоље. 

Негда су у Грчкој целу животињу на жртвенику сагоревали, доцније само кости и сало, а месо су сами јели на свечаним ручковима. Ово је био сасвим економски рит, који је у легенди о лукавом Прометеју добио митски облик. Он је Зевсу оставио да бира између две жртвене гомиле, једне за богове, а друге за смртне. Прва је гомила била од костију, а ради бољег изгледа покрио ју је био салом; друга је била од меса а покривена кожом и утробом.

И ведиска жртва агнис хтома састојала се у спаљивању једног дела животињског тела, а остало јели су приноситељи и свећеници.

Док су људи живели као сточари лако су могли одвојити по једно или више грла из свога крда и принети богу на жртву. Доцније гушћим насељењем, и кад се због усева морадоше бавити на одређеном месту где су им и домови саграђени били, отежа се подизање стоке и људи морадоше напустити стари богати начин жртвовања и латити се јефтинијег, те почеше од жртвене животиње само део приносити – pars pro toto — а остало једоше сами. Временом и то сведоше до незначајна материјална издатка, на место жртвовања делова од животиње, прављаху само фигуре од животиња, било од воска, теста (на колачима) или како друкчије, па њих бацаху у ватру, у воду или у опште ма како уништаваху – да из њихове својине пређе оној сили, којој се то посвећује. 

Врло је мала српска жртва, кад се на целовну извору, после умивања или купања, баци ситан новац у воду, о чему ће бити доцније више говора. Али има и других случајева да се човек жели новцем да ослободи од какве невоље. За време последње куге у Подрињу старци су запамтили шта су од својих родитеља слушали, па су мени причали: да су потурице у Беговој Лешници и Недељицама скидали гној с јањикара (гнојавих гука) и мазали на сребрне паре па бацали на пут да неко узме. Те парице звале су се отрице, и о њима се говорило: од отрице се не може излечити! јер се заиста преко њих такође куга ужасно ширила. За то ће и сад сељак нерадо узети новац са пута, особита раскршња. 

Без сумње је још мања жртва кад се у приликама откине кончић с хаљине и баци. 

А жртва се спушта на симбол кад се не приноси него се само нешто споредно чини, нпр. кад се место жртвовања, рецимо води, само бунар закити. 

Сад се можемо упитати: које су старије жртве, да ли животињске или биљне? Како је и сама природа наших зуба за мешовиту храну удешена, дакле за једење меса и биља, то нећемо погрешити, ако приносе из оба царства уврстимо у врло рано жртвовање. Сасвим је појмљиво да ће номади више жртвовати стоку, а земљорадници усеве и воће. Међутим у најстаријим писаним споменицама пре се помињу животињске жртве од биљних, тако и код старих Словена, а то се опет може довести у везу са номадством, јер оно пред ставља старији степен културе од земљорадње. 

Тако исто и милостињу о извесним празницима треба уврстити у жртву. Неки пут се дели просјацима на гробљу, а неки пут код цркве или манастира. На пример у Подрими, у селу Хочи, црквица младе Св. Недеље била је сва у рушевинама, па су је после подигли као једну собицу. У ову црквицу долазе сваког месеца по један пут омладој Св. Недељи и то само жене, а људи ретко кад. ,,Чине делбу многe жене, и то ради здравља свих укућана и деле сиротињи као хлеб, и друго.” Свештеник долази и освећује само водицу. 

У Старом Рујану, главном граду балтичких Словена, сваки трговац, који тамо донесе робу на продају или нешто купи, морао је један део најлепших ствари идолу градском принети на жртву.

Лудвиг Феликс доказао је да је и порез првобитно био жртва, то јест драговољан поклон, па се после претворио у стварну дажбину некоме јачему и потребитоме.