БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

  • -20%

Анри Барби - Српске победе (Први балкански рат 1912)

349
440,00 RSD 550,00 RSD Сачувај 20%

Anri Barbi - Srpske pobede

16. октобра 1912. год. вратио сам се у Париз после дугог одсуства због потреба Journal-ових. У подне положих рачун о својој мисији свом главном уреднику г. Лозу, када ме он упита:

— Хоћете ли да путујете на Балканско полуострво?

— Врло радо, одговорих ја.

Сутрадан увече, 17. октобра, спремивши се на брзу руку, кренуо сам из Париза и 18. око 11 сати увече, Експрес-Оријент се заустави у Пешти; због рата воз није ишао даље од те станице.

Морао сам преноћити у угарској престоници, где су ми већ стизали одјеци борбе, која се започела на Балкану.

— Ви сте новинар?... ви идете у Србију, вас ће прогнати, тврдили су ми при пролазу кроз Беч.

У Пешти је било још горе.

— Јуче су, уверавали су ме, два новинарска дописника, који су хтели прећи Дунав да пошљу телеграме с нашега земљишта, задржана и затворена... фотографски апарат!.. па вас ће сматрати за шпијуна!..

„Хм, мислио сам ја, занат неће бити пријатан!”

Међутим у хотелу, у ком сам одсео, заспао сам мирно, и 19. у 7 сати ујутру узео сам воз за Земун.

Још од Пеште изгледало ми је да се налазим у једној од зараћених земаља. Станице су биле поседнуте војском. На све стране звекет оружја, кретање трупа, строг надзор.

У Земуну сам већ имао да се борим с једним маџарским жандармом и с једним цариником, ни један ни други немају ни појма о француском; што се тиче оно неколико немачких речи које рђаво изговарам они их не разумеју или неће да их разумеју.

Настаје ноћ, пада киша, ситна и непрекидна. Срећом репортерско провиђење ми се указа у лицу једне српске госпође, „гувернанте, рече ми она, у једној високој породици“. Са великом љубазношћу, на којој ће на овом месту наћи захвалност, ако икад буде сазнала за ову књигу, она је се довијала да ме извуче из незгоде и у томе је успела, али с муком.

Најзад пређем Дунав и искрцам се у Србији, у Београду, пред старим градом. Један официр ме запита ко сам: ја поднесем свој пасош: „Париз... новинар...” констатова он.

„Ви желите — додаде одмах на чистом француском језику, — да пратите ратне операције? Добро дошли!”

Руковасмо се. Ја се већ охрабрих.

Анри Барби -

440,00 RSD 550,00 RSD Сачувај 20%
Количина:
Поштарина
Упитајте

Пожури! Само 16 Остало на стању!

 

Политика безбедности

 

Политика испоруке

 

Политика повраћаја

 

Безбедно плаћање картицама

 

Безбедно плаћање картицама

Сећам се да сам једнога дана ове зиме, око шест сати увече, под сводовима позоришта Одеона разговарао о Балканском рату са једним чланом Академије наука, једним од оних који најбоље познају Европу: „Да, знам добро, рече ми он, ви сте србофил, ви имате лепо мишљење о српској војсци. Али, војска бугарска је боља, а војска турска још боља. Турчин је најбољи војник на свету!“ И академичар ми показа прстом, у последњим вестима у Journal des Débats, једну службену депешу из Цариграда: „Наше македонске трупе разбиле су четири српске дивизије код Куманова!”

Одиста тој депеши нисам могао веровати!

Познао сам и сувише велики број српских официра и војника, посматрао сам и сувише често њихове окретне и поуздане пукове када дефилују под тешким превојима тробојних застава, да бих могао веровати да су их „разбили!” Али: без ватре нема дима, вели пословица; можда се десио какав несретан случај, каква несрећа?... Како су сати изгледали дуги свима словенским пријатељима до онога тренутка, када нас г. Барбијеве депеше у Journal-у не обавестише да је „разбијање“ Срба била баш њихова одлучна победа на Куманову.

Пишући овај предговор, којим ме је г. Барби почаствовао ја му се одужујем за утеху коју нам је тада пружио, и усуђујем се додати да му ми сви, чак и они који нису славенофили, дугујемо захвалност. Његова књига приказује нам одиста Србе онакве какви су, онакве, какве их Европа вековима није умела видети. Некаква необична зла срећа дуго их је пратила. Избрисани са европске карте у тренутку када је талас Ренесанса и до њих допро, они су се и даље борили против угњетача, као авангарда Немаца или Млечића, али заборављени, непознати. Доцније, када су се ослободили једино својом снагом, без европскога рата, име Карађорђево је силно одјекнуло у Европи, али и име Наполеоново одјекнуло је такође и врло брзо, чим је доба битака прошло бавили су се више о песмама, старим епским спевовима него о стварности, којој су се вратили за време краља Милана, али само да констатују да је мало повољна за Србију. А међутим од Петрограда до Париза, преко Беча и Берлина, свет се заносио за Бугаре, и обдаривао их свима врлинама, од којих су, одиста, имали многе, али ипак не толико да њихове претече, који су на путу ка слободи наишли на више сметња а на мање пријатеља, „употребљавају као клин за избијање других клинова.”

Књига г. Барбијева доводи ствари у ред. На њеним странама, које садрже истину, наилазимо понова на јунаштво хероја из песама, оно словенско јунаштво које се пре свега састоји из стоичке меланхолије, али које, код Србина, има нечега живљега и које подсећа не толико на људе са севера, чију су хладну одлучност хвалили још Латини 

liberae devota pectora morti,

колико на ватреније синове једне друге земље, 

non paventes funera Gallos

Г. Барби наводи берзбој примера тога јунаштва, и ма одакле оно било, са севера или с југа, ми му се клањамо, ми који се такође разумемо у хероизму. Али ипак ћу рећи да оно што ми је највише пало у очи у овој књизи, није та храброст. Јунаштва има свуда на Балкану; тамо је много мање оне витешке племенитости, о којој нам г. Барби наводи исто толико примера. Откуда Србима ова љупкост хероизма? Звали су их покашто Славо-латинима, или Келто-словенима, али то је унеколико тачно само за Далматинце. Да није она плод француске културе, коју они толико воле? Али — допуштајући да јој ова претпоставка не чини сувише части — наша култура је привилегија једног малог броја људи, а г. Барби нам показује овај племенити дух чак у маси народној.

Можда је он наслеђен од извесних хероја из песама, можда, и вероватније, од хришћанства, које је, пошто је пробудило Србе за национални живот, остало њихова отаџбина онда када су ону другу били изгубили. Прочитао сам понова јуче историју једнога њиховога краља из X века, Св. Владимира, који, позван у дворове цара бугарског, његовог савезника или суверена и ако скоро у уверењу да га тамо смрт чека, ипак одлази само да народу буде лакше. Има још душе Св. Владимира у души његовог народа.

Рецимо ипак, то није покоравање својој судбини у преговорима који се воде за поделу области које су освојили, Срби не желе да се жртвују, као што је то за њих учинио њихов први светац. Ко ће се томе чудити? Па ипак, сви пријатељи Словена, и са њима свак ко жели просто мало напретка у нашој Европи, желе да не дође до те братоубилачке борбе. Нека би једнодушност цивилизованог света утицала на онога који се измирењу противи! Нека би остале празне стране, на којима би требало наставити ову књигу, у случају једног новог рата! Никаква победа не би вредила победиоцу колико они незаборављени часови после Куманова, које је г. Барби тако лепо описао!

Париз, 18. јуна 1913. Емил ОМАН.

Епилог

Под утицајем Балканског рата, могло је се веровати да ће амбасадорска конференција у Лондону изазвати дипломатски двобој између сила, између Тројног Споразума и Тројног Савеза, а победе савезника су предсказивале да ће овај последњи бити побеђен.

Није било ничега од тога. Конференција није наишла ни на какву препреку непријатељског расположења; у њој чак није било супарника.

Сер Едвард Греј је могао, као Таљеран, на лондонској конференцији почети овим речима: „Господо! Ја се сложих с вама о средствима за одржање мира.”

Уствари, европски мир није био поремећен, а да се дође до сагласности сва су средства била добра. Није се презало ни од каквик жртава... на штету оних који су се борили и победили.

Њихови захтеви, оправдани успехом, изазваше једно чудновато ценкање. Сматрали су их као ништавне. С једне стране Тројни Савез је се показао непомирљив, а с друге, Тројни Споразум је се тоциљао низбрдицом попуштања.

Резултат конференције је био да се линчују млада племена словенска која задивише силе и спречише амбициозне планове оних који су рачунали на војну силу и храброст турску.

Политика ових у очи њеног остварења би за навек сахрањена. Њихови дипломатски рачуни, а нарочито они из Беча, тежећи одавно ка солуцији коју је гроф Берхтолд био прерано нагласио, нашла је се непоправимо пометена. Сва дипломација „Drang-a nach Osten” била је једним ударом уништена.

Тројни Савез, за који је свако територијално повећање савезника био један пораз, имао је везане руке формалним изјавама: „Локализовање рата на Балкану” му је наметало строгу неутралност; формула „територијалног неинтересовања” је приморавала силе да се одрекну сваке појединачне акције.

Ипак је аустријска дипломација тако вешто оперисала да су амбасадори узели у своје руке судбину победилаца и побеђених и тако је успела да се Европа стави између њих.

Турска је била доведена до потпуне немоћи; више није могло бити битних примедаба за мир. Праве тешкоће су долазиле од оних којима је било стало да смање законите захтеве савезника.

Аустрија, стављајући се на чело ових, развијаше сву своју моћ да сузи на најмању меру резултате које су постигле Србија и Црна Гора. Тројни Савез, наравно, ишао је уз њу. Немачка ју је енергично помагала, и г. Јагов је то јасно изјавио у Reichstag-у: „Савезници, рекао је он, не могу рачунати на симпатије Тројног Савеза, јер су они против воље овога могли остварити своје претеране амбиције.”

Непомирљиво држање, које је заузела ова група сила, није се поколебало ниједног тренутка.

Под утицајем неке врсте сугестије од стране Аустрије, чија дипломација, са крајном вештином, задаваше страх и узбуђење у свима европским престоницама, Тројни Споразум је напустио своју улогу.

Он је дотле отишао у том попуштању, да час Сер Едвард Греј, час г. Сазонов, у улози судије — судије љубазног према аустријским жељама — подржаваху захтеве Беча, који, на крају крајева, бише наметнути Србији и Црној Гори.

Почело се са усвојењем принципа албанске аутономије; затим се трудило да се прошире границе ове импровизиране државе.

Уствари, албански су интереси само изговор, и аргументи политичке врсте, којима се заједно служе Аустрија и Италија, крију само њихове прохтеве.

Аустрија је пожњела други успех: стратегијски положај који доминира Србијом и Црном Гором, за које ће независна Албанија бити стална претња.

Тако је и стратегијски разлог гурао Аустрију да покаже толико непопуштање да Скадар припадне Албанији.

Ове одлуке Лондонске конференције садрже толико повреда међународног права. Поморска демонстрација, блокирање Скадра, то је очита повреда оне неутралности на коју је се Европа формално обвезала да поштује у Балканском рату, и мимо свих изјава Сер Едварда Греја, да оправда ову међународну акцију, она је била самовољно у очевидну корист једне ратујуће стране, Турске, а у ствари. у искључиву корист Аустрије.

Само Бугарска, која је удаљена од сила, Тројног Савеза, није претрпела никакве губитке. Србија, мада су победе њеног оружја биле најсјајније, највише је оштећена. Одузели су јој скоро половину територије које је она освојила. Излаз на Јадранско море, који ју је стао толико напора, одузет јој је. Њена економска слобода, коју је извојевала, угушена је, а на њеним вратима створено једно гнездо сталних нереда, који су у интересу политике Беча.

*

Захваљујући груписању балканских народа, изгледало је да је Тројни Споразум могао рачунати на један милион бајонета додатка који су готови да му појачају војну снагу у случају конфликта са Тројним Савезом, који је потпуно затворен.

Ново оружање Немачке, њена влада то није крила, нема други циљ до да отклони у колико је год могуће ову тешку и нову опасност. И, док се њен савезник журио да појача своја средства одбране или напада, Аустрија није мировала.

Да ли би се могао поколебати, чак и разрушити балкански савез?

Прилика се за то указује приликом коначне поделе међ савезницима отетих турских земаља. Беч, чији је то првобитни интерес, хита, путем своје штампе, да потпали дискусију. Његова дипломација је вечито била најокретнија у употреби система „завади па владај.”

Шта ће пред овом опасношћу радити Тројни Споразум?

Он је дужан да се не заведе вешто изазваним интригама. Његова акција, диктована духом правде, водиће рачуна о напору и губицима сваког савезника, трудиће се да очува непоколебљиво споразум, и само тим споразумом балкански ће народи извући корист својих победа и успети да се и њихов глас чује при саветовањима Европе, за највеће добро идеја права и слободе.

Анри Барби

Садржај

Предговор

Ка рату

Српска мобилизација

Дивизија првог позива

Дивизије другог позива

Трупе трећег позива

Путни дневник

Први рањеници

Агонија и одушевљење

Битка на Куманову

Битка на Куманову

Други дан

Турски слом

Како су се турски генерали међу собом дописивали

Зеки-паша Али Ризи, главном команданту у Солуну

Али Риза-паша Иси Бољетинцу, старешини Арнаута

Зеки-паша Али Ризи-паши, главном команданту у Солуну

Зеки-паша Али Ризи, главном команданту у Солуну

Али Риза Зеки-паши

Фети-паша Али Ризи-паши

Али Риза-паша Фети-паши

Зеки-паша Али Ризи-паши у Солуну

На бојним пољима

У Куманову

Предаја Скопља

Између две битке

Прилепска битка

Битољска битка

Белешке једног старог добровољца

Прелаз Црне реке

Јуриш на висове Облакова

После победе

Српске армије нису знале за пораз

Ка Јадранском мору

Ка заузећу српског пристаништа

Драч

За време примирја

Опсада Једрена

У рововима

Ноћно бомбардовање

Са артиљеријом

Узроци дугог отпора Једрена

Српски добровољац

Артиљеријска појачања

Живот опсадне војске

Истина и заузећу Једрена

Како је заробљен Шукри-паша

Пљачкање и зверства

Српски војник

Српска артиљерија

Муниција и потрошња

Помоћне војне службе

Санитетска служба

Епилог

349
16 Ком.

Технички лист

Формат
A5
Број страна
205
Писмо
Ћирилица
Повез
Меки (брош)
Година издања
2023
ISBN
978-86-6140-107-7
Овај наслов нема рецензију

Можда Вам се допадне

Будите у току

Контактирајте нас путем WhatsApp

Boxed:

Sticky Add To Cart

Font: