„Бартоломео Силвестро Куниберт родио се у Савиљану, угледном градићу покрајине Кунеа у данашњој северозападној Италији, 3. децембра (по новом) год. 1800. Био је првенац својим родитељима — Феличу и Катарини, рођеној Казалис. Имао је још четири брата: Фелича, Микеланђела, Антонија и Ђованија и једну сестру, Ану. Прва су му два брата били свештеници, док су се друга два одали радиности и трговини свилом.

„Одгајен под очевим надзором, Бартоломије је добио гимназијско образовање, као и браћа му, у своме родном месту, и већ се тада одликовао међу друговима ведрим духом и оданошћу к науци. Затим је прешао на свеучилиште у Торино, и ту је свршио медицинске науке тако изврсно, да је добио право да их и сам предаје.

„Ускоро затим др Куниберт је напустио Италију, и отишао је најпре у Цариград па одатле у Србију, где је убрзо задобио поверење Великога Милоша, узимајући угледног удела у саветовањима Кнежевим, с којим је поделио судбину и год. 1839...

„Год. 1843. Кнез Милош, који је био још непрестано у изгнанству, позвао је, за време свога бављења у Бечу, к себи др Куниберта, кога је желео имати уза се пре него што би се одлучио да упадне у Србију, те да наново заузме у њој свој ранији положај. Куниберт се одазвао овом позиву, и остао је доста дуго уз свога старог господара. Затим се опет вратио у своје родно место и међу своје, и ту је средио своје успомене, па онда се дао на писање Историјског огледа о Устанцима и Самосталности Србије, и већ је увелико био на другој књизи, кад га је 1. (13) марта 1851. отргла смрт из наручја његових драгих и од тако милог му посла.

„Његова браћа, свештеници Феличе и Микеланђело, узели су затим на себе да доврше и штампају другу књигу, по упутствима и забелешкама, које им је покојник дао пред саму своју смрт.“

Ово су сви биографски подаци, које ми је о своме стрицу могао дати госп. Феличе Куниберт италијански потпуковник у пензији, данашњи библиотекар Војничке библиотеке у Торину, и сам писац једнога симпатичног делца о Србији и њеној народној династији, које је изишло 1895, а чије се друго издање штампа баш сад, — што уосталом сведочи: да је покојни др Куниберт оставио у својој породици не само драгоцене успомене о своме бављењу и делању у нашој отаџбини, већ да је и на све своје пренео љубав и преданост, која га је везивала за Милошеву Србију.

Над отвореном раком његовом држао је посмртни говор неки Г. Ботеро, који вели, да се др Куниберт вратио у своју постојбину по изгнанству из Србије у скромним имовним приликама. „А кад је дух слободе божанским надахнућем оживео ову нашу Италију“, наставља говорник, „која ју је крвљу и жртвама заслужила пре свих осталих народа, поздравио је он (др Куниберт) са свом усрдношћу ново доба, доказавши својим грађанским врлинама колико му је предан, уписавши се драговољно у народну војску, и вршећи у њој с пожртвовањем своје дужности, хотећи да покаже на тај начин: како врло добро разуме, да слободе не може трајно бити тамо, где је народ сам не чува с оружјем у руци. Пошто је био љубазан и предусретљив, а уз то частан, то су га многи волели, а нико га није мрзео.“ Говорник завршује свој опроштај с покојником овим речима: „Збогом изврсни и вредни грађанине! А глас и име које остављаш одлазећи с овога света, и жива жалост за тобом свих који су те познавали и волели, учиниће поштованим и часним смртне остатке твоје у овом гробљу, где су једнаки сви, осим оних које врлине уздижу над осталима. Збогом занавек! А указујући на ове груде земље, што покривају кости твоје, суграђани ће твоји, и они који за њима буду долазили, моћи рећи: овде почива историчар Србије — qui riposa le storico della Servia.”

Изгледа да после смрти Кунибертове није остало његове деце. Ми међутим знамо да је он био ожењен и то кћерју опет једнога италијанског лекара, који је онда живео у Београду. Из једнога његовог властитог писма, писаног из Београда Кнезу Милошу 4. марта 1829. године, знамо шта више, да му се тога дана родио и син. Јер он, опомињући свога добротвора на раније дато му обећање, моли га у томе писму, да се прими кумства при његовоме крштењу, завештавајући се, да ће научити свога сина, ако му га Бог одржи, „да благосиља Ваше име и да се моли Свевишњему за дуг и срећан Ваш и Ваших драгоцени живот; а дао би Бог да он једног дана служи Вашим синовима, стекавши у њих онакво поверење каквим Ви мене данас одликујете.“ Ово му је писмо писано француски, друга су италијанска, али се из писма писаног 18. марта 1834. у Београду види, да је био научио добро и ондашњи српски језик. То писмо, које има и своју нарочиту историјску вредност, гласи:

„ Ваша Светлост,

„Милостивјејши Государу!

„По дужности мојој непропуштам Вашој Светлости рабољепњејше јавити: како је онај татарин, што је газди Милоју кућу продао, у Цариграду био, и од Садразана ферман добио, да може своју кућу, коме год оће, слободно продати; но кад је овај исти татарин Београдском Везиру тај ферман показо, изјављајући му намјереније, да је рад своју кућу Србину да прода, почео му је Везир тај ферман толковати, и коначно му продају куће своје забранити; а кад је татарин Везиру казао, да је тај ферман читао, и да зна, што у њему стоји, онда га почео Везир одвраћати, и совјетовати му, да још два три месеца дана причека и да с продајом куће не ити, и забранио му је строго, да се не усуди ником особито Србину, садржаније тога фермана јавити. Овај исти татарин каже и то, да је Садразана питао, сме ли своју кућу Србину продати, и да му је Садразан казао, да он може своју кућу не само Србину, него и сваком другом, ком год оће, слободно продати. Приликом овом молио сам тог татарина, да ми каже, шта има још ново. Он ми је на то одговорио, да би имао млого казивати, што се управо нас тиче; но да се неусуђује дотле то нама открити, док најпре своју кућу не прода и са свачим неспреми се. Међутим докучио сам од њега толико, да Београдски Везир највише смутње прави, и да је он једини узрок, што Турци не смеду имање своје продавати, и одавде и из земље изселити се. Казао ми најпосле и то, како је у Цариграду разумео, да је Везир Садразану писао у сматрању они 10 људи, који се из Београда истерати морају, увјеравајући га да ће он то у најбољем согласију и споразумјенију с Господаром Милошем свршити, и да неће бити нужно предсказане људе из Београда истерати. Но да је на то, вели татарин, Садразан Везиру наложио, да се у сматрању овога у противном случају ни пошто непротиви, и ако је Господару Милошу затим стало, одма да се ти људи истерају. Као што сам ово, тако ћу и у напредак, ако што чујем, Светлости Вашој рабољепно јавити. Препоручујући се у високу милост и љубећи Вам милостиву десницу и скут с највећим страхопочитанијем остајем и јесам.

У Београду 18. марта

1834. год. Ваше Светлости

Милостивјејшега Государа и Књаза 

препокорни слуга

В. Куниберт"

Ја се уздржавам од свакога подробнијег суда о делу др Куниберта, које више носи обележје успомена него праве историје. Али баш зато, што је у њему догађаје описивао човек који их је сам увелико проживљавао, ово и носи неизбежно одлике личних, у великој мери страначних погледа и суђења, који за историка имају праву вредност историјске грађе, тек кад се саслуша и друга страна. Та друга страна би овде била заступљена у делу онда чувенога француског публицисте Сипријана Роберта: Славени у Турској, које је јамачно и било први повод за др Куниберта, да напише овај свој „историјски оглед“, — пошто је цела последња књига Робертова била баш нарочито наперена против прве Милошеве владавине. Та изазваност Кунибертова огледа се на многим странама ове његове књиге, дајући јој често обележје адвоцирања, и доводећи њенога писца на много места у ватру и озлојеђеност против извесних, данас већ историјских, личности, којој се прави историчар не сме никада подати. Али и кад се одузме та негативна страна овога дела, остају у њему многе позитивне особине, са којих српски читалачки свет треба с њиме да се упозна, и то тим пре, што је јасна и очевидна тежња пишчева, да у главним питањима буде објективан, — колико му је год то у обележеном положају могућно. То је и био повод што сам ја већ изодавна био решен да га или сам преведем, или порадим да се преведе и изда српски. И прилика ми се за то дала за време издржавања осуде последњега преког суда у пожаревачком затвору. Моји тадашњи другови знају, с каквим је тешкоћама имао да се бори сваки од нас који је хтео што да ради, нарочито од кад је с управе завода био смењен госп. Влајко Поповић и замењен једним преисторијским чиновником.

Известан део ове књиге превео је за мене покојни проф. Милош Пејиновић, који је тада издржавао у Пожаревцу осуду као уредник „Одјека“, и коме је ово био последњи рад, јер је сиромах убрзо затим подлегао болести и преминуо. Цео тај део прегледан је пажљиво и поправљен.

У самоме делу није исправљано ништа, — осим код погрешног писања имена, при чему ми је својим знањем помогао госп. Милан Ђ. Милићевић, на чему ми је дужност захвалити му заједно с читаоцима.

Бригу око штампања и овога дела водио је госп. Никодим Ј. Васић, који је својом савесношћу десна рука у овим пословима многом нашем, и најугледнијем, књижевнику, а који мени у њима помаже већ од десетак година.

Да није међутим било паметно и патриотски намењене тековине неумрлога Илије М. Коларца, ово дело тешко да би угледало света на нашем језику; свакако не у овом облику. Слава стога његовој успомени, а хвала и на овом месту његовом Одбору.

Рим 14. септембра 1901. Мил. Р. Веснић