Горан Крстић - За Арсенија и осталу децу

Goran Krstić - Za Arsenija i ostalu decu

Немам намеру да вас „уводим“ у песме. Чак и када бих хтео ја не знам како се то ради. Није песма двориште, ни кућа да отвориш врата и неког „уведеш“ унутра. Ма колико чудно звучало,  песме су помало себичне мисли и себична осећања оних који их пишу. Ретко ће вас ти чудаци пустити да уђете тамо... Зато ни ви, када их читате, немојте много марити за „песника“. Гледајте на ову књигу као на корпу воћа. Неко ће узети јабуку, други дуњу или шљиву... Неко неће узети ништа – просто не воли воће!

Једно ипак хоћу... Хоћу да вам објасним име ове збирке... Зашто се зове: „За Арсенија и осталу децу?“ 

„За Арсенија...“ - то знате: Како би иначе било који деда почео нешто да прича, пише или пева, ако не именом свога унука.

 Али се сигурно питате: – Која су то „остала деца?“

Па, то је грешка. Моја измишљотина! Не постоје „остала деца“ – свако дете на Свету је прво и једино. Најлепше, најбоље, најпамет-није... Ако ми не верујете, наравно,  питајте његову баку или његовог деку.

Ево, зато вам дајем слободу да без имало устручавања промените име ове збирке и на прво место ставите име своје унуке или унука.

Да не дужим више – открићу вам „тајну“: ја заправо и нисам никакав дечји песник. Ја сам само један обичан деда. Рођење мога унука било је, несумњиво, повод да се осмелим и напишем неки стих. Јесте он прво, сигурно највеће, али не и једино надахнуће.

Поменућу још нека од мојих надахнућа: Одраслог Марка и Сандру, већ пунолетну Анастасију, једног готово одраслог Лазу, Нину и Елену, још једног Лазу из Мокрина, Јелену и малу Милицу, Петра и Саву, Веру и Радета, затим једну Петру, Дину, Михајла и Анђелију, Зорана и малу Ангелину, Александру, неколико Виктора, два Максима, Оливера, Андреја, Теу и Леону, Деспота, Мирку, Луку, једну Андреу, па Валентину, Јакова и Анђу, Јована и његову сестру Даницу...

Погађате, ово су имена унука мојих рођака, пријатеља, кумова... Она имена којих сам се овога часа сетио.  Неке сам сигурно и заборавио да поменем, а можда се још нису ни родили, али ви их, све једно, препознајте у мојим стиховима.