Увод

Ваљда нема на свијету земље, у којој је интолеранција наспрам православне вјере тако велика, као у Далмацији. Не смију давати јавног израза тој интолеранцији само с тога, што постоје државни темељни закони, који јамче слободу православне вјере у Далмацији, иначе би поступали противу те вјере, као што су прије издања тих закона поступали. И ту интолеранцију дотични старају се систематски да подржавају у овој земљи, приказујући православну цркву, као неку јеретичку вјерску задругу, која се силом наметнула у Далмацији.

Вјерска интолеранција, ма како је хтјели правдати латински богослови, у самој ствари није него мржња према иновјерцима, и плод је вјерског фанатизма, који потиче из мрачњаштва и незнања. Па колико је то непорјецива истина за сва мјеста гдје интолеранција господује, толико се то на особит начин показало, а и показује у Далмацији.

Код нас у Далмацији ова је интолеранција почела још од онога доба, кад је романизам савладао православну цркву, и кад на спљетском сабору 1059. године прогласише св. Методија словенског за јеретика. То се традиционално потхрањивало у Далмацији све до XVIII вијека. Тада је задарски арцибискуп Змајевић изложио то у форми римокатоличког црквеног учења за далматинске римокатолике у свом „Огледалу истине”, које је учење од тога доба постало збиља огледалом за све потоње западне писце, и до данас.

„У Далмацији није била никада толерирана схизматичка грчка вјера. Кад дођоше у XVI вијеку у Далмацију грчки стратиоти, они су били одмах потчињени духовној власти латинског бискупа, и допуштено им је било само да врше богослужење по грчком обреду, те су тако живјели у Далмацији као грчко-сједињени све до пада млетачке републике, када се опет отргоше од римске цркве и претворише у схизматике. У исто су вријеме дошли у Далмацију из турских провинција и Срби. Ови Срби, који су били не само схизматици, него и јеретици, нијесу се хтјели добровољно покорити власти латинских бискупа, и млетачки сенат морао их је силом на то принудити и сматрао их је за грчко-сједињене. Одметнуше се они од римске цркве, кад је престала млетачка влада у Далмацији. Од тог одметничког народа и његове цркве мора се клонити сваки прави син римске цркве и избјегавати свако опћење”.

Ово је језгра Змајевићевог учења, а и свега онога што је наштампано у књигама западних писаца о прошлости православне цркве у Далмацији.

Да мора убитачно дјеловати на друштвени морал она порука римокатолицима, да избјегавају опћење са православнима, то је јасно свакоме. Али оно учење је и историјски неистинито. А то може знати свак, ко ијоле познаје опћу историју Далмације.

Мене је, као православног Далматинца, ова ствар одавна занимала, и, искрено да кажем, жао ми је било и неправо, што се онако мисли и суди о мојој цркви и њеној прошлости, и тијем само још више потхрањује вјерска несношљивост у земљи овој. Поред оне Змајевићеве работе и других још сличних ружних работа, саблазнило ме особито оно, што сам прочитао о прошлости православне далматинске цркве у најновијем издању фрајбуршког римокатоличког црквеног лексикона, те ручне књиге свију западњака, који познају њемачки језик, и која се штампа, као што на наслсгвном листу пише, „судјеловањем многих католичких научника”. Видио сам, да се старим заблудама данас већ даје и научни карактер. Ово и све друго што сам горе споменуо, побудило ме да сам проучим прошлост наше цркве у овој земљи. Па пошто сам нашао, да у свим књигама западних писаца говори се о томе искључиво по Змајевићевом учењу, и спомињу се само такви догађаји, који иду у прилог тенденције латинске школе, ја сам се обратио првоизворима, да по њима, а независно од свега што је до сада наштампано, саставим себи слику о нашој прошлости. Био сам сретан, благодарећи доброти пријатеља мојих и историјске истине, наћи у разним архивама и библиотекама много писмених споменика о овоме предмету. Нашао сам о томе и неколико монографија, које нијесу још штампане, а особито три, о којима ја у тексту спомињем, и које су доста опширне и богате у историјски доказаним податцима. Проучавању ових извора ја сам посветио скоро пет година. Ресултатом су тога они многи чланци у „Гласнику далмат. цркве” и ова књига.

Као што ће читалац видјети, овдје се приказује ствар сасвијем друкчије од онога, што о томе говори латинска школа. Ту је показано и доказано, да је православна вјера била једина у Далмацији све до друге половине IX вијека. Тада, изазвана, она ступа у борбу са романизмом, који силом државне власти почиње је гонити, и гоније бездушно све до времена св. Саве српскога, кад православни Далматинци добивају нову духовну снагу да се противницима одупру и да одрже православље у Далмацији и до данашњега дана.

Књига је ова, као што сам у наслову казао, само историјски преглед прошлости православне цркве у Далмацији. Тај преглед ја сам закључио са половином XIX вијека, јер је тада почео сасвијем други живот у далматинској цркви, услијед проглашења равноправности православне вјере са осталим законом признатим вјероисповјестима у аустро-угарској монархији.

У Задру, на Ђурђев дан 1901.

ПРИСТУП

Данашњу Далмацију, која се простире од острва Раба па до Спича, састављају: средњевјековна Далмација, Дубровник и Бока которска, три земље, које су по историјском развоју своме сасвијем различите међу собом. Клек и Суторина, херцеговачка земљишта, просијецају данашњу Далмацију на два мјеста, те дијеле једну од друге поменуте земље: Далмацију, која се простире од острва Раба до Клека, Дубровник са својим окружјем, између Клека и Суторине, и Боку которску од Суторине до Спича. Дубровачко окружје саставља земљиште некадашње дубровачке републике, Боку которску земљиште бивше млетачке Албаније, а Далмацију саставља земљиште, које је то име носило кроз средње вијекове и све до почетка XIX вијека.

Као што је развој политичке историје у тим земљама различит био, тако се и историја православне цркве развијала друкчије у Далмацији, а друкчије опет у Боки которској и у Дубровнику.

У овој се књизи излаже преглед црквених догађаја у Далмацији, а, ако Бог да, у засебној ће књизи бити изложени црквени догађаји у Боки которској и у Дубровнику.

Преглед ових црквених догађаја у Далмацији почиње са првим вијеком Христове цркве и иде до наших дана. Да би јаснији био, подијелили смо га на седам периода:

први од 55. до 313. године,

други од 313. до 732.,

трећи од 723. до 1075.,

четврти од 1075. до 1420.,

пети од 1420. до 1699.,

шести од 1699. до 1797. и

седми од 1797. до 1849. године.

Да разјаснимо ову подјелу:

Почетак далматинске цркве бива 55. године, кад је Тит, ученик апостола Павла, основао ту цркву; а завршује се први период историје њене 313. године, кад је издан био милански едикт, којим је проглашена хришћанска црква слободном у римској држави. Ово је доба гоњења, и црква је могла само кроз непрестану борбу са својим гонитељима да себе одржи. И оно што бива за то вријеме са хришћанима у осталим провинцијама простране римске царевине, бива исто и у Далмацији.

Послије миланског едикта наступа свугдје, па и у Далмацији, мирно доба за хришћанску цркву. Као дио римског патријархата, далматинска се црква налази под врховном јурисдикцијом римског патријарха, и остаје тако до 732. године, када прелази под јурисдикцију цариградскога патријарха. Том се годином завршује други период. За ово се вријеме утврђује у Далмацији хришћанска вјера и уређује се црква.

Кад је далматинска црква прешла под власт цариградскога патријарха, почиње мало времена послије жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмацији између православља и латинизма, и то траје све до петог спљетског сабора 1075. године, кад латинско и хрватско насељење Далмације напушта православну вјеру и прима римокатоличку. Овијем се завршује трећи период.

Послије поменутог спљетског сабора остају у Далмацији само грчке колоније у којима се чува православна вјера и које су вијерне православној цркви. Боре се те колоније са латинизмом ради одржања вјере своје, најприје саме, а послије заједно са далматинским Србима. Сеобе српскога народа из Босне и Херцеговине у Далмацију оживљавају сада православну цркву особито у далматинском континенту, а тијем оживљује иста црква и у грчким колонијама далматинског приморја. Завршује се овај период, кад 1420. године далматинско приморје долази под власт млетачке републике.

Преласком далматинског приморја под власт млетачке републике престаје заједнички црквени живот између православног насељења у далматинском континенту и онога на далматинском приморју, те се засебно тај живот развија, а без сталног јерархијског уређења, док црква у далматинском континенту није била подређена јурисдикцији дабробосанског митрополита, а црква на приморју јурисдикцији филаделфијског архијепископа, који је катедру своју имао у Млецима. Овако траје до 1699. године, кад услијед карловачког мира прелази готово сва Далмација под власт млетачке републике, и тијем се завршује пети период.

За вријеме млетачке власти над свом Далмацијом православна је далматинска црква правно се сматрала зависном од филаделфијског млетачког архијепископа. Тешко је, може бити још теже, него ли у трећем периоду, било ово вријеме за православну далматинску цркву, јер се она морала непрестано борити за свој опстанак и бранити се од најжешћих нападаја од стране иновјераца. Падом млетачке републике 1797. године мијења се и стање православне цркве у Далмацији, те наступа нови период у њеној историји.

Овај нови, седми, период продужава се до 1849. године, кад је царским патентом од 4. марта проглашена православна вјера равноправном свима осталим у аустријској монархији законом признатим вјероисповјестима. Премда у непрестаној самообрани од иновјераца, ипак се православна црква у Далмацији за ово вријеме снажи и утврђује.