БЕСПЛАТНА ДОСТАВА ЗА СВЕ ПОРУЏБИНЕ ПРЕКО 3000 РСД НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ

    Спасоје Васиљев - Словенска митологија

    309

    Spasoje Vasiljev - Slovenska mitologija

    Замисао о штампању ове књиге сазрела је после јавног предавања у Србобранском Народном Универзитету 9. 1. т. г. о теми: „Словенска Митологија”, а на потицај и молбу многобројних слушалаца.

    Одлука издавања ове митологије пала је тим пре, што ми заправо још ни до данас немамо своје митологије. Студија г. Н. Нодила, који сву Слов. митологију налази у народној причи и песми, самим тим што је штампана у Раду Ј. А. приступачна је врло маленом броју читалаца; а рад г. Л. Лежеа, у преводу Р. Агатановића, прилично је застарео, без најновијих археолошких открића и закључака науке на том пољу рада.

    Далеко смо од тога, да овим маленим радом желимо скинути са дневног реда питање Словенске митологије, које ни г. Л. Нидерле својим најновијим, а по времену последњим делом није скинуо. Задовољни ћемо бити, ако он одговори оној прекој потреби која се код нас осећа за једном оваквом књигом.

    Митологија ова намењена је широким круговима читалаца. Она ће, надамо се, добро доћи свакоме, ко буде хтео да нешто сазна о својој прадавној вери, а неће бити на одмет ни ономе који већ нешто зна из Словенске митологије.

    Дела писаца, којима смо се у обради овог рада служили биће на своме месту наведена.

    У Београду, 15. маја 1928. године

    СП. ВАСИЉЕВ

    Спасоје Васиљев

    Количина:
    Поштарина
    Упитајте

    Пожури! Само 61 Остало на стању!

    Васкршње снижење
    Драги наши читаоци,
    Одлучили смо да Вас и ове године обрадујемо васкршњим снижењем:
    25% попуста на купљену 1 или 2 купљене књиге
    30% попуста на 3 купљене књиге
    40% попуста на 4 или више купљених књига
    уз бесплатну доставу за износе веће од 3000 РСД.
    Снижење се обрачунава аутоматски када у корпу додате одговарајући број наслова.
     

    Политика безбедности

     

    Политика испоруке

     

    Политика повраћаја

     

    Безбедно плаћање картицама

     

    Безбедно плаћање картицама

    Пре него што и једну реч рекнемо о изворима за Словенску митологију, и делима која су на основу тих извора написана, треба укратко да се позабавимо питањем аутентичности тих извора уопште, и питањем оригиналности Словенске митологије напосе.

    Да се из ништа не може саградити нешто јасна је ствар. Спорити веродостојност забележака старих летописаца и хроничара уопште, почевши од VI па чак амо до XVIII века, значи разарати сваки темељ, на коме би се почела градити Словенска митологија; значи уништавати њену егзистенцију, још пре него што је и постала. Негирање веродостојности извора за Словенску митологију повлачи за собом у исти мах и негирање могућности, да се икада једна Словенска митологија конструише. Међутим, том и таквом негирању веродостојности забележака у делима старих хроничара, сем врло маленог изузетка, нема места.

    Нејасно и несхватљиво нам је, зашто треба сумњати у забелешке Нестора Летописца о Перуну на пример, кад се Перунов култус, скоро непромењен до данас сачувао под именом библијског пророка Св. Илије, кад нас и данас безброј имена и места подсећају на њега. Зашто сумњати у култус Световида, кад се обред његов, како га описује Сакс Граматик, са врло маленим изменама, до данас сачувао у нашем Бадњем вечеру? Зашто сумњати у веродостојност Волоса, кад нам се до данас име његово одржало у фолклору? Не можемо никада да поверујемо у то, да су забелешке своје ствари хроничари измислили, или да су их писали са било каквом тенденцијом, а понајмање са онаквом, какву им подмећу скептици у проучавању Словенске митологије. Иако су хроничари, местимице, писали о старим Словенима и њиховој вери у тону мржње, не треба заборавити да су то били средњовековни хришћански калуђери, и они су, тврдо верујемо, или били очевици онога што су писали, као Хелмолд, Сакс Граматик, Титмар, немачки хроничари, и хришћански мисионари; или су писали по чувењу, по сећању, на основу још старијих докумената; или напокон по причању стараца, као Нестор, делимично и немачки хроничари, па преводилац Малалине хронике, писац Ипаћевског рукописа и писац Слова о полку Игорову.

    Да се представа о појединим словенским божанствима, као што је то случај са Перуном, тако верна и скоро непромењена до данас одржала, може се објаснити на два начина, и то: попустљивошћу Византа, и предугим процесом до потпуног покрштења свих Словена, који је трајао од VII до XII века. Ривалству између Цариграда и Рима, има се захвалити, да су се сачували толики силни обичаји, обреди и култуси, нарочито код Словена покрштених источно-православном вером. Пошто су римски хришћански мисионари све чешће одлазили у словенске крајеве, и све више задобијали за себе Словене, морао је и Визант тражити начине, да себи осигура превагу. Визант их је и нашао, и то у попуштању. И док је Рим, преко својих мисионара, све више немилице разарао и уништавао све незнабожачко, дотле је Визант стицао за се све више и више верника са својим неограниченим попуштањем. Стари обичаји, обреди, па чак и поједина божанства задржала су се непромењена у суштини својој, само под новим рухом и именом хришћанским. Колико и колико је тако незнабожачких идеја скривено под хришћанским обликом! И ми смо дубоко уверени да се у нашем Расном Словенском Хришћанству налази велики део и наше старе незнабожачке религије.

    Сем попустљивости Византа, сачувани стари обичаји код Словена католика, као на пример код Пољака, Чеха, Словенаца итд., могу се протумачити, као што рекосмо, предугим процесом покрштавања Словена.

    Хелмолд нам је забележио као обичај Словена, да по једног хришћанина годишње жртвују Световиду и Припегали, а Нестор 945. године већ признаје Русе хришћане и Русе незнабошце једнакима и равноправним. То значи, да је у доба, када је незнабожачка вера била вера велике већине Словена, када је она била још у пуној снази, већ било међу Словенима и хришћана, када су их могли жртвовати. Ти покрштени Словени, који су живели читава два, три века у средини незнабожаца, међу својим незнабожачким суседима, познаницима и пријатељима, без сумње су и деловали на њих, и учинили су то, да се међу свим Словенима, а напосе међу Русима, створило такозвано словенско двојеверје, које је трајало више од три столећа, а против кога се католичка црква свим силама борила. За то време, међусобним утицајем хришћанске и старе незнабожачке вере Старих Словена, створило се нешто треће, створило се похришћањено незнабоштво, боље, наше Расно Словенско Хришћанство, дубоко проткано обичајима, култусима, па и божанствима старе вере. Да је било у великом броју хришћана међу Словенима служи нам за доказ и ставак Несторов, у коме се прича, како је Олга молила Свјатослава да се покрсти, а он то није хтео, јер ће му се, вели, ругати другови, а даље Нестор као објашњење додаје: „ако је ко хтео да се покрсти, не брањаху му, него му се ругаху”.

    Ако додамо овоме опште познати, и историјом потврђени словенски конзервативизам, у који данас нико више не сумња, још нам је више јасно, да једном тако конзервативном народу није било тако лако натурити одједном једну посве нову веру, за коју он пре тога никад није чуо. Уништити веру и култус Перуна, Световида и Сварога, било је скоро немогуће, нарочито не за тако кратко време, које нам означава Нестор; оденути међутим, та иста божанства у хришћанско рухо, и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља) па скоро све остало оставити по старом, било је већ много лакше. Крсна слава, Бадњак, Божић, даће, кољиво у очи Св. Николе, божићни и славски колачи, ватре уочи Лазареве суботе, венци на Ивањдан, ивањски кресови, све су то докази испреплетености незнабожачке и хришћанске вере код Словена. Слободно би се могло рећи, да је хришћанство накалемљено на стару веру Словена, и да је тако створено наше Расно Словенско Хришћанство, и само се на тај начин тако укоренило и до данас одржало.

    Према томе, сумњати у забелешку о неком божанству, чије се име сачувало до данас у фолклору, или сумњати у неки обред или обичај, који се до данас одржао у хришћанском руху, посве је неоправдано.

    Не желимо зато рећи ни то, да треба веровати свакој забелешци старих хроничара. Свака она забелешка, коју потврђује данашњи фолклор, црквени обреди, народна прича и нар. песма, данашњи језик, или етимологија њезине речи тачна је, и не треба у њу сумњати. Ако трагове некога божанства или култуса имамо до данас сачуване, несумњиво је да га је било и онда, када је дотични хроничар то божанство или култус забележио. Али ако још увек има места каквој сумњи, то онда треба сумњати у оригиналност тога божанства или култуса, или чак и у оригиналност Словенске митологије уопште. Ова би се сумња могла рашчистити упоређивањем наше митологије са митологијом народа, за чију се позајмицу неко божанство и култус сматра, или, под чијим се утицајем мисли, да се наша митологија развила. Међутим, сви ми знамо, да су и Словени и Германи и Романи и многи други европски народи уопште, чланови индоевропске групе народа, и да су према томе, у својој прадомовини имали једну заједничку веру. Трагови те старе индоевропске религије, налазе се у религијама свих европских народа. Сличности, дакле, између религија појединих европских народа не треба одмах сматрати као неки утицај, позајмицу или неоригиналност.

    Оно, што код старих хроничара није веродостојно то се одмах и на први поглед види, јер ту забелешку не само да не потврђује, фолклор, етимологија речи, народна песма и приповетка, него ју још и негира. Такво је оно место у Хелмолда где име Световида изводи од Sanctus – Vitusa, о чему ће бити касније говора. Утицај, или боље рећи, сличност између појединих божанстава и култуса балтичких Словена и северних народа не треба порицати, али исто тако не треба сумњати ни у оригиналност Словенске митологије у целини. Јер напокон, ако ћемо да поверујемо, да је Словенска митологија, под јаким утицајем Германске митологије, онда слободно можемо да тврдимо и обратно, јер ту онда питање аутохтоности Словена или Германа у Европи решава спор. Аутохтоност ипак у Европи по многима ауторима припада Словенима.

    Да, напокон, проговоримо коју и о односу вере Варјага и Руса – који дођоше са својим поглавицама Руриком, Синеусом и Трувором, и завладаше словенским земљама – према вери старих Словена. Варјази дођоше међу Словене са својом вером, идолима и обичајем да граде храмове. Али у доба кад су Варјази дошли већ су и Словени имали своје богове јасно окарактерисане, али без свештеничког реда, без статуа и религијских центара.

    Без сумње су под утицајем Варјага започели Словени дизати идоле и зидати храмове. Дакако, у доба хроничара већ су све разлике словенске и варјашке вере нестале, и постојала је само једна вера и једна митологија. О утицају Варјага може дакле бити говора само онда, кад је реч о храмовима, идолима и свештеницима словенских божанстава.

    Посматрајући цивилизацију Словена у потпуности у епоси, која је претходила покрштењу, са околином и свим народима уопште, тешко је рећи, да су једини Словени од свих Индоевропљана остали толико у позадини у својој религијској еволуцији, и да једини они не имађаху систем богова, храмова и култуса. Веле да је наш Перун исто што и немачки Тор; Дажбог, Стрибог, Велес да су трансформација Одина; Мокоша да је германска Фреја. Осим тога што се на раван начин може тврдити и обратно, сама имена Перуна, Дажбога, Стрибога, Волоса и њихова етимологија потврђују домаћу концепцију њихова постанка, којој су касније, као што рекосмо, придодате само неке појединости у култусу.

    Критицизам модерних европских научењака, а напосе словенских митолога, срушио је многе чланове словенског Олимпа, и од великог броја словенских богова, које још и Шафарик у своме плану за Словенску митологију набраја, остао нам је тек малени број божанстава, али су ова аутентична и без страног утицаја.

    Доста дуго се веровало, да се у Словенској митологији налази аријски дуализам богова, те је према томе у њој читава дуалистичка система била израђена. Повод овоме дало је име Црнобога, којега спомиње Хелмолд. Насупрот Црнобогу стављен је Белобог, који се спомиње у Mater Verborum-у, затим у Померанији у имену двеју гора Чернобога и Белбога крај Будишина; и на основу ових двају богова, представника светлости и таме, добра и зла, израђен је тај дуалистички систем у Словенској митологији. Међутим, он се ускоро срушио, јер доказа да је постајао неки Белобог (иако су Белобога додавали као епитет Световиду) није било, а све се више увиђало да у Словенској митологији нема аријског дуализма, у пуном смислу тога назива.

    Словенска митологија је политеистичког карактера али зато ипак има једно врховно божанство, једног бога богова, коме су потчињени сви остали богови.

    Карактеристично је за Словене и то, да имају уз пансловенска, опште позната и штована словенска божанства, и локална божанства појединог племена или града, које дотично племе или град изнад свега обожава.

    Садржај Словенске митологије Спасоје Васиљев

    Предговор

    I Увод

    II Извори за словенску митологију

    III Литература о словенској митологији

    IV Врховни бог

    V Перун

    VI Световид

    VII Волос – Велес

    VIII Триглав

    IX Стрибог

    X Симаргл

    XI Мокоша

    XII Радгост

    XIII Тројан

    XIV Руђевид – Геровид (Јаревид) – Поревид

    XV Припегала – Подага

    XVI Јула – Црнобог

    XVII Весна – Девана – Сива (Жива) – Морана

    XVIII Вукодлак

    XIX Виле – Русаљке – Вештице – Куга – Јагабаба

    XX Рођенице (Рожанице) – Суђенице (Суђаје), Усуд

    XXI Домовој – Шотек – Боужик

    XXII Храмови – Идоли – Свештеници – Жртве – Празници – Пророштва

    XXIII Нав – Пьклъ – Погреб – Гробља – Култус прецима

    309
    61 Ком.

    Технички лист

    Формат
    A5
    Број страна
    177
    Писмо
    Ћирилица
    Повез
    Меки (брош)
    Година издања
    2023
    ISBN
    978-86-6140-064-3
    Овај наслов нема рецензију

    Можда Вам се допадне

    Будите у току

    Контактирајте нас путем WhatsApp

    Boxed:

    Sticky Add To Cart

    Font: