Постоје љубавне песме које говоре о почетку.

Постоје и оне које говоре о крају.

Много су ређе оне које говоре о времену између - о деценијама које прођу, а да осећање не ишчили; о животу који нас одведе далеко од снова, али не успе да избрише њихов траг.

Књига Није прошло управо је таква.

Пред нама није прича о заљубљивању, већ о препознавању. О тренутку када двоје људи, после читавог живота, схвате да нешто што су некада осетили није нестало. Само је живело тихо, испод свакодневице, обавеза, породичних радости и болова, испод година које су се таложиле као слојеви земље над скривеним жаром.

Ови стихови не припадају младости, иако у себи носе њен пламен. Они припадају зрелом добу, времену када човек зна цену избора, тежину одговорности и снагу губитка. Зато је љубав о којој се овде пева другачија. Она није освајање. Није сан о савршенству. Није ни бекство од стварности.

Она је сусрет.

Сусрет са другим човеком, али и са собом.

Кроз песме о чежњи, поновном препознавању, радости додира, страху од губитка, породичним бригама и пролазности времена, постепено се открива лик жене која није хероина зато што је непогрешива, већ зато што има снаге да осећа. Да воли и онда када је љубав тешка. Да носи своје бреме и бреме оних које воли. Да се после сваког пада поново усправи.

У овој књизи љубав није одвојена од живота.

Она стоји поред болести, старења, родитељства, сећања, самоће и страха. Стоји поред свих оних ствари које човека обликују. Управо зато делује уверљиво. Управо зато боли и радује истовремено.

Посебна вредност ових песама лежи у њиховој искрености. Оне не покушавају да задиве великим речима нити да сакрију рањивост иза песничких украса. Њихова снага је у непосредности. У спремности да се каже: волим, недостајеш ми, бојим се, чекам, надам се.

А то су, можда, најтеже речи које човек изговара.

Наслов књиге - Није прошло - могао би да буде реченица о љубави. Али исто тако и о нади, сећању, младости која живи у нама и онда када косу обоје године. О свему ономе што време није успело да избрише.

Зато је ово књига о трајању.

О ономе што преживи тишину.

О ономе што преживи године.

О ономе што, упркос свему, није прошло.

Као уредница ове књиге, предложила бих још једну могућност: да предговор уопште не постоји.

Што више размишљам о рукопису све сам склонија уверењу да би песма „НИЈЕ ПРОШЛО“ могла да буде и наслов и предговор и капија кроз коју читалац улази у књигу. После ње би одмах кренуо први циклус.

Понекад је најбољи предговор - добра песма. А овај рукопис има доста таквих песама које могу да обаве тај посао боље од било ког тумача.

Читаоц ће се сам уверити у то.

Уредница романа у стиху

Драгана Будеш

Ниш, 2026.